Ово је дефинитивно једно од оних питања на које је лако одговорити са ‘не’. Али рећи ‘не’ само зато што је одговор ‘да’ бесмислен, не би било фер без бар мало појашњења и размишљања. Заправо када би одговорио са ‘да’, тиме би подсвесно признао да је свет савршен и да је у њему све могуће па и променити га самоиницијативно и по жељи. Али свет је далеко од савршеног. Мислим да никад није ни био. Чак ни онда када у њему није било оволико људи. Некада, када је свет био на почетку, бар што се тиче броја људи, живео је у њему један лик који је смислио како да упали ватру сам, без да чека да то уради гром ударајући у дрво. Нешто касније појавио се и онај лик који је смислио да би било боље да посеје зрна пшенице иза своје куће уместо да иде сваки дан у шуму и бере дивље житарице за његов диван хлеб. Али онда су се појавили и они други ликови који су палили врхове њихових стрела и гађали комшијску пшеницу из чисте злобе.
Њихов први комшија, отприлике у исто време, када је схватио да је убио све мамуте у околини, смислио је како да гаји животиње у штали иза своје куће, уместо да иде у лов и тражи нове животињске врсте које би убијао да би преживео зиму. Постојали су и они ликови који су смислили уметност цртајући по пећинским зидовима тог истог лика док је још ловио мамуте али га никад нису нацртали како је у штали хранио своје домаће животиње.
Нешто касније, појавили су се и они који су смислили да би живот у градовима и државама где би живели људи који су говорили исти језик био много бољи. Али су онда дошли и они ликови који су измислили тешко наоружање којима су освајали комшијске градове и државе само зато што су говорили неким другим језиком.
Можда су ми најдражи они ликови који су смишљали генијалне изуме као што су кола која иду сама без да их вуку коњи, или она чуда која су могла да лете по небу као птице. Али ипак, најбољи су они који су успевали да разумеју како природа функционише, као онај лик који је схватио да светлост путује најбрже и да баш ништа што неко други смисли не може да буде брже. Исти тај лик је недуго затим схватио и да један атом може да се подели на више мањих делова.
Али су се онда појавили и они ликови који су искористили то знање да направе бомбу која може уништити цео град када је баце из авиона који су смислили они претходни ликови. А био је и онај чудни лик који је мислио да је изнад свих и да његовим венама тече другачија крв па је пробао да једним великим ратом покори цео свет.
Занимљиви су били и они ликови који су мислили да ће песмом и дугим косама моћи да створе трајни светски мир, али су онда дошли неки други ликови који су певали неке друге песме, марширајући у строју.
Али боље да станем овде. Помешали су ми се сви ови ликови у глави. Ипак, оно што сигурно знам да је свима њима заједничко, то је да ма колико бриљатни или упорни били, они нису били ти који су стварно мењали свет. Не заиста. Оно што су они заправо мењали је њихов лични свет који их је окруживао. Али скоро увек то је имало последице и по свет у целости. Можда не баш онакве какве су их они замишљали, али су се оне дешавале свеједно.
Да ли ја желим да самостално мењам свет? Да пробам да измислим нешто што би га променило на боље? Али шта ако будем погрешно схваћен или ако се моја идеја отргне контроли? Желим ли ја да имам на савести читав свет?
Можда је ипак боље да свет мењамо заједно.
Он ипак припада свима нама.