Питате
ме зашто сам написао ове енглеске речи ћирилицом? Знам, могао сам лако да напишем „никада не одустај“, али намерно нисам. Ево зашто сам то урадио. Ја сам од малена учио паралелно и енглески и српски. Родио сам се у време интернета, и од када знам за себе имао сам компјутер. Од своје треће године сам кренуо да гледам „YouTube“ по неколико сати дневно. Знам шта ћете ми рећи, то је нездраво за децу, неће добро да се развије ни тело ни дух. Уобичајене фразе старијих који углавном и не знају шта значи реч „компјутер“. Али знате шта? Ја сам до почетка основне школе знао течно да причам на енглеском а до краја осмог разреда сам имао преко сто видео записа на YouTube-у и скоро сваки је био на енглеском. И тело ми није остало неразвијено. Имам преко 180 центиметара и превазишао сам свог оца у кошарци одавно.
Онда се десила средња школа. 17 предмета, скоро 7 часова сваког дана а кад дође време за испитивање то траје данима. Данас пишем овај састав, јуче сам имао тест из психологије а прошлог петка сам имао тест из физике, тест из хемије и испитивање из историје, три часа за редом. Дан пре тога одговарање из српског. Нисам добро прошао ни из једног предмета. Али идем даље.
Питате ме како идем даље? Како не одустајем иако немам фотографско памћење, иако дан траје само 24 сати, иако не бежим са часова глумећи да ме боли глава. Не одустајем чак ни кад ми кажу да нисам разумео питање а ни када чујем да у другој години гимназије не умем да саставим реченицу. Не одустајем иако на часове појединих професора улазим са страхом и откуцајима срца од преко 100 у минути.
Зашто? Питате ме ви и даље. Због једне невидљиве силе и гласа који сам створио док сам годинама гледао и стварао кратке филмове на YouTube-у. После сваке неправде коју сам доживео у школи и ван ње, увек се јави тај глас који ми на течном енглеском језику каже:
„Невер гиве уп!“
Верујте ми, чак и у ситуацијама које делују безнадежно, глас се увек јави и ја сам сигуран да ће светлост брзо доћи. Ноћ је најтамнија пред зору. Знам то јер сам једном устао рано и снимио излазак сунца за свој канал.
Прелепо је.
Онда се десила средња школа. 17 предмета, скоро 7 часова сваког дана а кад дође време за испитивање то траје данима. Данас пишем овај састав, јуче сам имао тест из психологије а прошлог петка сам имао тест из физике, тест из хемије и испитивање из историје, три часа за редом. Дан пре тога одговарање из српског. Нисам добро прошао ни из једног предмета. Али идем даље.
Питате ме како идем даље? Како не одустајем иако немам фотографско памћење, иако дан траје само 24 сати, иако не бежим са часова глумећи да ме боли глава. Не одустајем чак ни кад ми кажу да нисам разумео питање а ни када чујем да у другој години гимназије не умем да саставим реченицу. Не одустајем иако на часове појединих професора улазим са страхом и откуцајима срца од преко 100 у минути.
Зашто? Питате ме ви и даље. Због једне невидљиве силе и гласа који сам створио док сам годинама гледао и стварао кратке филмове на YouTube-у. После сваке неправде коју сам доживео у школи и ван ње, увек се јави тај глас који ми на течном енглеском језику каже:
„Невер гиве уп!“
Верујте ми, чак и у ситуацијама које делују безнадежно, глас се увек јави и ја сам сигуран да ће светлост брзо доћи. Ноћ је најтамнија пред зору. Знам то јер сам једном устао рано и снимио излазак сунца за свој канал.
Прелепо је.