Да ли ја сам могу променити свет?

Могу ли ја, један од милијарди других, 
заиста променити свет?

То је питање на које је лако одговорити са „не“.
Па ипак – колико би непоштено било одбацити га тако брзо,
као да о „да“ не вреди ни размислити.
Јер рећи „не“ пориче чак и најмањи трачак наде,
а рећи „да“ претпоставља свет тако савршен,
толико подложан жељи,
да једна рука може обликовати његов ток.

Али свет –
овај свет –
је далеко од савршеног.
Можда никада није ни био.
Чак ни у данима када је људи било мало,
када је земља дисала тишином више него димом.

Отприлике тада се појавио један човек –
само један –
који је открио како да призове ватру из камена,
и да више не чека себично небо
да баци гром у дрвеће.

Касније је дошао још један,
који је у мирном тлу иза свог дома видео
будућност пуну златног зрна,
и одлучио да сади,
уместо да лута дивљином
сакупљајући оно што је случајно израсло.

Али недуго затим појавили су се и други,
они који су палили врхове стрела,
и усмеравали их ка пољима својих комшија
из чисте злобе.

А када су сви мамути нестали,
човек који их је некада ловио
помислио је да држи животиње близу,
безбедне у торовима поред свог дома,
више не пратећи трагове и сенке кроз снег.

Појавили су се и уметници -
прстима умрљаним земљом и сновима -
сликајући своје митове на зидовима пећина,
посебно слике оних који су ловили мамуте,
али никада нису нацртали човека
како обилази своје стадо у рану зору.

А онда су се уздигли градови.
И заставе.
И језици који су повезивали људе.
Сањали су о хармонији заједничког говора,
али су се убрзо појавили и они други
који су ковали оружје да ућуткају сваки језик
који није био њихов.

Ипак — постојали су они којима се највише дивим:
они који су видели невидљиве нити космоса,
који су направили точкове који су се окретали без коња,
и крила од метала која су секла облаке.
Био је и један који је открио
да се светлост креће брже него што се може замислити,
и да се чак и атом, тако мали,
може разбити на још мање делове.

Али знање не бира своје господаре.
Други су узели то свето учење
и обликовали га у ватру намењену да прогута градове —
испуштајући га из машина
које су некада били симболи лета и слободе.

А постојао је и онај човек,
пијан илузијом сопствене крви,
верујући да је више од смртника,
и водећи рат против целог света.

Затим је дошла друга врста уметника —
сањара —
они који су веровали да би мир могао процветати
из дуге косе и гитара.
Али убрзо иза њих марширала је
другачија песма,
другачији ритам,
са тешким чизмама на хладном бетону.

Све ове фигуре ми се сада замагљују,
вртећи се кроз моје мисли
као духови на немирном ветру.

Али једна ствар —
једна истина —
остаје:
Ниједан од њих,
ниједан,
заиста није променио свет сам.
Не у потпуности.
Оно што су мењали
јесте свет који су могли да додирну —
ћошак који су називали својим.
Па ипак, чак и то,
мало како је изгледало,
ширило се неумитно ка целом свету.

Не увек онако како су намеравали,
али је увек, некако, остављало трагове.

Зато се сада питам —
Да ли желим да променим свет?
Да покушам, сам,
да понудим нешто
што би могло да поведе историју ка светлости?

Али шта ако ме погрешно схвате?

Шта ако мој дар
постане оружје у рукама других?

Да ли бих могао да поднесем тај терет?

Можда је ипак боље да не мењам свет сам.
Можда ипак свет не би требало да обликује једна рука,
већ многе — заједно.

Јер на крају,
свет не припада само мени.

Припада свима нама.

поетска проза креирана уз помоћ OpenAI, заснована на школском есеју