По сећању и предању које сам током времена сакупио и покушао да сачувам од заборава настао је овај кратки текст који описује осам генерација фамилије Живић. Од тренутка насељења у селу Гушевац, могу са сигурношћу рећи да фамилија потиче од пра-прадеде Тодора, рођеног у селу Козја, удаљеног од села Гушевац око 12 километара југоисточно према Белој Паланци. То је било време почетка повлачења Турске војске из окупиране Србије које је трајало наредних стотинак година све до самих Балканских ратова. Пред сам крај 18. века између села Козја и Гушевца у оно време налазила се граница између Турске и Србије у месту Мириловска Кула.
ТОДОР 1779. - 1842. (62)
Тодор долази у Гушевац под врло драматичним околностима. 1799 године, поред других терора над Српским народом, турски паша, чије је седиште било на Мириловској кули, затражи да проведе ноћ са најлепшом девојком овог краја. Та девојка била је Тодорова млађа сестра. Турци су наредили да девојка мора да дође паши на конак.
Тодор је тада имао 20 година и било му је јако тешко да то прихвати. Направио је план и предвидео све околности, сестри је поручио да не брине и да ће уместо ње он ићи паши на конак. У одређено време пашини људи одводе наоружаног Тодора преобученог у сестрину одећу на конак, где је приређено славље и упознавање са пашом. Он том приликом убија пашу и свиту око паше и под заштитом ноћи бежи преко границе.
У Гушевац долази сутрадан ујутру. Село му се свидело јер је недалеко од границе, одакле ће се касније јавити својима у Козји. Гушевац му се такође допао јер је изложен сунцу и окружен великим пространством. Тада је било само 12 кућа у селу. Убрзо је купио земљиште и у наредним годинама саградио кућу и основао породицу. Имао је сина Крсту.
КРСТА 1802. - 1861. (59)
Крста, наследивши велику очеву имовину, добро земљиште за обраду уз реку Сврљишки Тимок која протиче кроз његов потез, био је угледни домаћин. Имао је ћерку и млађег сина Маринка. Kада су деца одрасла, он са женом одлучи да не уда ћерку ван села, већ да доведе зета код њега на имање које је било огромно за ондашње услове.
Зета доводи из оближњег села Околишта по надимку Ђока, који са женом и Маринком обрађују земљиште и баве се сточарством. Ђока је имао четири сина, Радоњу, Тозу, Цветка и Ђуру. Маринко је имао ћерку и сина Живу.
Проширењем породице и одрастањем деце до доба зрелости, поставља се питање деобе имовине. Приступа се подели али не на два дела између сестре и брата Маринка, већ сада између нараслих њихових синова. Имовина се дели на пет делова. Ђокини синови добијају четири дела а Маринков син Жива један део.
МАРИНКО 1824. - 1889. (65)
Деобом имовине на пет делова Маринко са сином Живом остаје у незавидном положају. Имовина је била мала заједно са недовољно великим земљиштем за обраду. Стока се чувала у мањем броју. У ондашње време честих ратова са Турцима наишло је време несташице и сиромаштва.
Маринко приликом деобе са сестром, зетом и сестрићима морао је да зида себи кућу између села и реке с обзиром да су на реци подигли воденицу. Ово је чинио јер у селу није било довољно места, нити просторија за све, а било му је погодно због близине реке и воденице.
ЖИВА 1845. - 1921. (76)
Жива је имао ћерку и синове Гавру и Манојла. Они су живели на појати у прво време док нису стасали Гавра и Манојло да себи направе куће у центру села, где су имали плац из раније поделе Маринка и сестре.
Жива је имао тешке дане, деца мала а он дуго време ван куће у рату и много година у војсци. У његово доба се Србија постепено ослобађала турског ропства. Деца са мајком су се сналазила у сиромаштву. Због најезде Турака, једном су били у бекству све до Ћуприје. На срећу тада, деца са мајком и воловском запрегом и у колима са најнужнијим стварима, међу војницима су препознали свог оца Живу, који им је тада помогао да се снађу у избеглиштву.
Након што се стање примирило, вратили су се у Гушевац да обнављају оно што је страдало и уништено од Турака. Жива је био паметан и стабилан цовек. Дуго се код грађана помињао са својим добрим саветима за живот и сналажењу у њему. Унуци су узели његово име за презиме породице Живић.
Goddess Zhiva:
https://www.mpj.one/2018/08/goddess-zhiva.html
МАНОЈЛО 1868. - 1953. (85)
Манојло, млађи Живин син са женом Савком имао је синове Николу, Тијосава, Љубу и ћерке Стеванку и Стевку. Обе ћерке су удате у селу Бурдимо. Манојло је после деобе био сиромашног стања и морао је да дограђује кућу и стаје за стоку. У таквом стању, са још неодраслом децом, жена Савка се тешко разболела и рано умрла, остављајући децу без мајке.
Манојло је био писмен, паметан и храбар. У војсци је добио чин наредника, што је била реткост да земљорадник добије овај чин. Учествовао је у рату 1912. све до 1915. год. када је отишао у заробљеништво у Бугарској и остао све до ослобођења 1917. године.
Манојла је са децом пратила несташица и сиромаштво све до краја I светског рата и до ослобођења 1917. Након тога у породици настају бољи дани, ћерке су удате а синови ожењени. Породица се шири са унуцима, повећава се радна снага за обраду земљишта и гајање стоке. Синови Никола и Љуба су били у служби, док су Манојло и Тијосав водили домаћинство, куповали земљу, градили куће, стаје за стоку и проширивали имовину.
По одрастању унука, Николини синови Ранко и Зарја су ожењени а ћерка Марица удата. Породица је проширена те је дошло време да се браћа поделе. Манојло је остао код најмлађег сина Љубе, Тијосав је отишао код суседа Давида са породицом да га дочува, док Никола са женом Свилком, синовима и снајама остаје у старој кући. Љуба и Тијосав граде себи нове куће.
Манојло је и поред тешкоћа и сиромаштва у младим годинама као и рано умрле жене Савке касније имао леп и срећан живот, са доста унука и праунука. Поново се оженио у својој педесетој години Линком. Умро је без болести у позној старости.
ТИЈОСАВ 10.3.1895. - 3.3.1983. (88)
СТЕВКА 15.9.1894. - 22.9.1986. (92)
Тијосав се венчао са Стевком 1915. Интересантно је да је Тијосав живео 88 г. мање 7 дана, Стевка 92 г. више 7 дана.
Имао је тешко детињство, са две сестре и два брата у сиромашној породици, а на несрећу у раним годинама мајка Савка је после тешке болести рано умрла. Тијосав је учестовао у рату 1913., 1914. и 1915. године. 1916. године су га отерали у заробљеништво у Бугарској где је остао све до ослобођења 1917 г.
Имали су троје деце Тину, Мирка и Дану. После поделе са браћом, Тијосав је отишао код Давида и Живице да их дочувају јер ови нису имали деце и на њиховом плацу су саградили кућу где се и данас налази.
Тијосав је 1925. године положио мајсторски испит и имао кројачку радњу. Поред ове радње држао је и бакалницу - продавницу мешовитом робом.
Ћерка Тина удала се у Гушевцу за Слободана а Дана у Црнољевици за Бранка. Преласком код Давида добили су проширење земљишног поседа и бавили су се земљорадњом и чувањем стоке.
Како су године одмицале а син Мирко био на служби у Нишу, они су помагали у изградњи куће у Нишу у ул. Радних бригада а затим и у ул. Бориса Крајгера.
Постепено су продавали земљу у Гушевцу, јер није имао ко да је обрађује. Под старе дане су се преселили у Ниш. Доживели су лепу старост, кроз живот су ипак добро прошли, деца су сва била жива и здрава, поред унука добили су и параунучад. Умрли су у Нишу и сахрањени на гробљу у Врежини.
МИРКО 14.9.1919. год.
ЗОРИЦА (рођена у Гулијану) 17.9.1917. год.
Мирко и Зорица венчали су се 21.11.1937 године. Мирко је после основне школе повремено служио у Нишу и упоредо изучавао кројачки занат. Неопредељен за будући позив 17.7.1946. полаже мајсторски испит. Пре тога, други светски рат га затиче на одслужењу војног рока, а током рата борави у заробљеништву од 1941. закључно са 4.9.1945. Повратком из заробљеништва у Немачкој био је благајник у Гушевцу, а потом одлази у Зајечар где постаје шеф рачуноводства Среског семенског предузећа. 1949. године прелази у Ниш и постаје шеф рачуноводства у ЕИ. У међувремену завршава 8 разреда гимназије са матуром и уписује Вишу економско комерцијалну школу и дипломира 1958. године.
По завршетку Више школе постаје финансијски директор Електронске Индустрије и остаје на овом положају све до 1972. године када прелази у КПД на положај финансијског директора, све до пензије 1979.
У међувремену, гради се кућа у ул. Радних Бригада и Бориса Крајгера, затим се реконструише кућа у Гушевцу и уводи вода са савременим санитарним чворовима.
Са Зорицом имао је сина Винка и имао је среће да 21.11.1987 просалави 50 година у браку. Мирко и Зорица имали су срећне и радосне дане и до данас још увек лепо живе, повремено одлазе у Гушевац, обрађују башту и воће.
Мирко је био цењен у служби, није био члан ниједне партије, али и поред тога био је оборник општине Ниш, члан савета Електронске Индустрије Југославије, одликован је орденом рада и био председник Друштва књиговођа Ниша.
ВИНКО 12.10.1938. год.
ДУШИЦА (рођена у Чокоту) 18.5.1946. год.
Венчали се 31.3.1968. године.
Винко после основне, завршава средњу техничку школу, затим Електронски факултет, специјализира телекомуникације и постаје магистар електротехнике. Радио је у ЕИ-ји, једно време у Пошти, а затим постаје професор Више школе у Нишу.
Душица завршава средњу техничку школу, затим вишу школу у Београду. Радила је у ЕИ-ји у фабрици Ханивел на важним местима као инжињер.
Имали су двоје деце Милана и Мају. Милан рођен 11.11.1968. године а Маја 29.9.1972.
Душица и Винко обишли су велики број земаља, Америку, Европу и блиски исток, службено и приватно. Изградили су кућу и стално раде на усавршавању простора где живе у Нишу и у Гушевцу.
Записао Мирко Живић, 1990.